alex5rovski

Novinarstvo u doba društvenih mreža

“Živeo život” – vraćanje u prošlost za sva čula

Svako ko me iole poznaje zna koliko sam opčinjena Berlinom i svako ko me je pitao za preporuku šta da (od kulturno-istorijskih znamenitosti) poseti u Berlinu kao iz topa je dobio odgovor – DDR museum.

Savršen primer interakcije! Jednostavno te “uvuče” u vreme Deutsche Demokratische Republik, počev od trabanta, preko čitavog porodičnog stana do saslušanja u Stasi stilu. Još se sećam kako sam širom otvorenih očiju zavirivala u svaki kutak.

Ni pre, ni posle toga nije ništa bilo kao Berlin i ništa kao DDR museum. Sve do večeras. I to u mom Beogradu. Sinoć je u zgradi gde je nekada bila Robna kuća Beograd (danas je to poznato kao “preko puta Vapiana”, gde je nekada bio Ruski car) otvorena izložba “Živeo život.

Izložba "Živeo život"

Ovom multimedijalnom i interaktivnom postavkom predstavljena je Jugoslavija u periodu posle Drugog svetskog rata i pre građanskog rata. Kada kročite u prostor svim čulima doživljavate kao da vas je vremenska mašina vratila u drugu polovinu 20. veka.

Stojite pored jednog od tačno 923.487 fića, koji su proizvedeni u Zastavi u periodu od 18. oktobra 1955. do 18. novembra 1985. Namerno ovako precizno spominjem brojeve, jer je zanimljiva činjenica da je za tih 30 godina sa kragujevačke trake u proseku na svakih pet minuta izlazila po jedna Zastava 750.

Možete da pogledate film sedeći na stolicama iz čačanskog bioskopa pedesetih godina. Tu je i originalni plakat filma “Bitka na Neretvi”, koji je 1969. godine dizajnirao Pablo Pikaso i umesto honorara tražio sanduk najboljih jugoslovenskih vina.

Sa zidova vam se smeše uramljene Borosane, koje su sada čak i na modnim pistama, i Startasice, sada obavezna obuća svakog poštenog hipstera. Mami vas da zavirite u ormare i pretresete garderobu koju su nosile naše bake/mame i zabavlja vas prizor standardne toalete gradskog mangupa od pre 50 godina.

Iz prave pravcate trafike (one kakva je nekada bila) možete da uzmete i prelistate neke od dnevnih ili periodičnih izdanja tog vremena. Meni su pažnju privukli: specijalno izdanje Pobjede nakon što je završena pruga Beograd – Bar i feljton Jedinstva iz 1979. o Josipu Brozu, gde se između ostalog opisuje period nakon što je izašao iz zatvora i kakav su prema njemu odnos imala sveštena lica.

Posebno je interesantan opis magazina Čik (kako da pročitate vaše čvoruge): “Pojavio se 1963. godine i kao izuzetno satiričan, drzak i golišav ubrzo je pridobio veliki broj čitalaca. Kada se pojavio, bio je potpuna avangarda. Iako se često čitao levom rukom, bio je izuzetno važan časopis za jugoslovensko novinarstvo. Časopis Čik smatra se pretečom današnjih društvenih mreža, pre svega zbog svojih rubrika za upoznavanje.”

U zlatnom masivnom ramu uokviren je “otac svih pasoša”, a pored podsećanje: “Prosečan Jugosloven imao je ono što nije imao ni Rus, ni Amerikanac – pasoš s kojim bez vize nije mogao samo u Grčku (zbog spora oko imena Makedonije) i Albaniju (zbog zadrtog Envera Hodže) i još neznatan broj destinacija, za koje i nije bilo mnogo zainteresovanih. Crveni pasoš SFRJ predstavljao je zenit diplomatije u vreme hladnog rata i blokovski podeljenog sveta. Bio je najbolje kotirani pasoš na crnom tržištu, gde je dostizao cenu od neverovatnih 10.000 američkih dolara.”

Izložba "Živeo život"

Na prvom spratu vas dočekuju glasovi Mladena Delića, Jordana Ivanovića i drugih legendarnih sportskih komentatora. Njihove rečenice koje su ušle u istoriju emitiju se sa radija smeštenog na radnom stolu novinara iz `80-tih godina. Osim starih dresova Partizana, Crvene zvezde, Hajduka i Dinama, pa Vučka i Zagija tu su i priče o sportistima na koje smo bili ponosni, ali i o celokupnom položaju sporta u društvu.

Preko puta su šator, majice i značke sa radnih akcija. Ističući krilaticu “Mi gradimo prugu, pruga gradi nas” opisano je šta se dešavalo tokom 28 dana radne akcije, kako su popodne organizovani mnogi korisni kursevi foto-klub, sportska takmičenja i izrada obaveznih zidnih novina, a mnogi omladinci su upravo tom prilikom stekli i vozačku dozvolu. Meni je interesantan bio jelovnik sa radnih akcija. Npr za doručak je bilo propisano: 4 dl kakaa s mlekom, 20 g maslaca, 60 g meda i 200 g hleba.

Neka vas ne mrzi da pročitate zanimljive priče o turizmu i statistikama putovanja Jugoslovena. Usput možete da vidite i kako su izgledala sedišta u avionu, koferi…

Sudeći po reakciji ljudi koji su se zatekli kada i ja na izložbi, najemotivniji je susret sa starim ambalažama pojedinih prehrambenih proizvoda. Glavna zvezda je definitivno trouglasti tetrapak od jogurta, ali mene je najviše obradovao Pekabelin frižider za sladoled i prisećanje na belo pakovanje voljenog čoko moka.

Osim u supermarket i kombinovanu dnevnu sobu iz `70-tih godina, možete da zavirite i u kancelariju direktora komercionalnog sektora RK Beograd. Dva puta sam čitala priču: “Službenik jeste bio službenik, ali je bio i samoupravljač. Kada stigne na posao morao je da popije kafu. Ako je dugo u firmi mogao je direktoru da govori ti. Mogao je da telefonira deci i da se svađa sa ženom preko telefona na radnom stolu. Mogao je da se žali na malu platu, na kolege i na direktora, a naročito na direktorovu sekretaricu. Ali je mogao da digne i kredit, da vodi porodicu na more i da drmne vinjak s nogu kada izađe na pauzu. Zato je službenik svakog dana dolazio u svoju kancelariju i ljubomorno čuvao svoju stolicu, ma kako rasklimatana bila.”

Izložba "Živeo život"

I nikako nemojte da završite obilazak izložbe, a da niste posetili drugi sprat! Tu su priče o velikanima jugoslovenske muzičke scene, ali i disko kugla, harmonika, juke box, kaleidoskopi, stetoskopi, radio prijemnici…

Budite hrabri i promolite nos kroz neku od ključaonica, osetite mirise karakteristične za to doba. Meni je već posle trećeg bilo muka, ali sam iz nekih zaturenih uspomena dozvala Rinot Silvestre.

“Miris Pino Silvestre označio je konačan raskid sa balkanskom zaostalošću. Muškarci su počeli da koriste kolonjsku vodu. Bioskopi, igranke, pa i partijski sastanci mirisali su na srebrni bor. Svaki muškarac koji je držao do sebe imao je u kupatilu zelenu bočicu u obliku šišarke.”

Budite hrabri i zavucite ruku u “komodu za dodire“. Osetićete pomalo zaboravljene ili možda nikada dodirnute predmete, počev od ručnog mlina za kafu, preko lastiša i metalnog viklera, do audio kasete i jo-joa.

Tu nije kraj! Slede kozlić i druge sprave za školski sport, pa izdvojena zemljana površina za igranje klikera i školske klupe na kojima stoje leksikoni spremni za upisivanje. Pored toga je nešto između kafane sa crvenim kariranim stolnjacima i restorana društvene ishrane. Možete da popijete Coctu, BIP pivo, C kafu ili pojedete sladoled, a dobićete račun iz blokčeta, ispisan rukom. Najavljeno je da će u menzi biti ćufti i vojničkog pasulja, ali za sada od toga nema ništa.

U svakom slučaju, ako ogladnite nakon dugog obilaska postavke (ja sam se zadržala tri sata) na samom ulazu je čuveni crveni kiosk. Viršle u zemički su 140 dinara. Kakvog su ukusa ne znam, jer im je uveče nestalo viršli. Prvog dana otišlo ih je 250.

A jel imate one kobasice? – pitao je jedan gospodin srednjih godina.

– Ne niko nije mogao da proizvede tako veran ukus – odgovorila je prodavačica, verovatno ne prvi put danas.

– A ni trouglasti jogurt? Pa kako sad u potpunosti da evociram uspomene?!

U nadi da ćete biti bolje sreće nego ja večeras, preporučujem da dok čekate viršle sa razblaženim senfom pročitate priču o K67.

Ok. Otišla sam praznog stomaka i punog srca. Verujem da nisu svi blagonakloni ovom periodu istorije, niti da za isti dele moje interesovanje, ali mi smo potomci tog vremena. Poznavanjem njega bolje ćemo upoznati i shvtiti sebe.

Zanemarimo čak i samo razdoblje o kome govori izložba. Način na koji je postavljena je zanimljiv i uz neke dopune ubeđena sam da će se veoma dopasti ne samo domaćim posetiocima, već i brojnim turistima koje svakodnevno viđam na Obilićevom vencu.

     *****
Zbog svog obima, izložba je podeljena na dva dela: prvi deo je postavljen do 31. jula, a drugi u periodu od 20. septembra do 30. novembra. Ja ću verovatno još jednom otići da utvrdim gradivo o prvom delu i pročitam novine koje nisam.
Dakle, Knez Mihailova 5, svakoga radnog dana od 10 do 22h. I javite mi kako ste se proveli, mada ne sumnjam da će vam biti interesantno.

Advertisements

2 comments on ““Živeo život” – vraćanje u prošlost za sva čula

  1. Predrag
    14. June 2013.

    Eeee…. taj gazda sa virslama je po prostoj matematici za prvi dan uzeo 35000 din… 32000 ako je isplatio crkavicu radnicama.. a mi raja ceo mesec radimo za te pare… ziveo zivot, j…. su nas tada, j… nas i sada, a mi i dalje strpljivo cekamo u redu, kao telad pred klanje…

  2. snezana stojanovic
    15. June 2013.

    vrhunski tekst, cestitamo

Ostavite komentar

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s

Information

This entry was posted on 6. June 2013. by in Entertainment and tagged , .
Aleksandra Petrovski blog

Digitalni mediji, društvene mreže, lični i poslovni razvoj glavne su teme ovog bloga, uz poneku motivišuću priču.

Југославин блог

Учење кроз авантуру

admin

Novinarstvo u doba društvenih mreža

Piskaralo.com

Novinarstvo u doba društvenih mreža

Pozdrav Suncu

Kristali, Feng Šui, Astrologija, Joga, Zen

FTW!

Novinarstvo u doba društvenih mreža

Dragan Varagić Blog

Novinarstvo u doba društvenih mreža

Istok Pavlović

Novinarstvo u doba društvenih mreža

Ivan Ćosić

Novinarstvo u doba društvenih mreža

%d bloggers like this: