alex5rovski

Novinarstvo u doba društvenih mreža

Kambodža – ono što ne možete da pročitate u vodiču za turiste

cambodiaVazdušnom linijom Ho Chi Minh City je udaljen od Siem Reapa 420 kilometara. U praksi to putovanje autobusom traje 18, 20 sati. I to ne bilo kakvih, već paklenih!

Sam pojam autobuske stanice nije baš najbolje definisan, što nam je ovom prilikom odgovaralo jer je putnički bus redovne linije došao tik uz naš smeštaj u Sajgonu. Odmah preko puta bilo je nešto nalik na turističku agenciju, gde su se popunjavali zahtevi za vizu i uz te papire momku koji jtu radi priložite još fotografiju i 25 dolara. U nevelikoj prostoriji tiskalo se nas desetak, a oni koji su želeli da odu u zadnji deo trebalo je da se izuju. Jedna putnica imala je američki pasoš, što je kod mladog Azijate izazvalo oduševljenje ravno prvom listanju ćaletovog ukradenog Playboya.

Smejala sam se ovoj situaciji sve dok nije došao autobus. Spavaći. Verovatno nastao još pre nego što je Sajgon preimenovan u Ho Chi Minh. Umesto klasičnih sedišta unutra su skajem presvučeni “ležajevi” spojeni po dva, ali toliko kratki da ni ja pošteno ne mogu da se ispružim. A ja nisam baš pojam za visinu. Na svakom sedištu, odnosno ležaju je i ćebe (čiju čistoću ne bih da razmatram), koje je preko potrebno s obzirom na to da vozač toliko jako pusti klimu da duva da ti dođe da obučeš sve što imaš u koferu.

Da zabava bude još veća – granični prelaz ne radi do 6am, pa ste prinuđeni da još nekoliko sati provedete u autobusu parkiranom na granici. Srećom moji verni pratioci i na ovom putovanju su bili: maska za lice, čepići za uši i dimigal.

I tako produvani izašli smo iz busa da pređemo granicu sa sve koferima, koji prolaze i kroz skener. Inače je procedura da su putne isprave kod vozača sve do vijetnamske granice, a onda kada istu pređeš ponovo ti uzima pasoš i tek tada se izrađuje viza. Kambodža je zemlja reda i zakona, pa je na pasoškoj kontroli (u oba smera!) potebno da ostaviš i otiske prstiju. A onda ti pasoš još jednom proveri carinik sa maskom na licu. Šengenu, kralju!

bus

Taman smo se zakotrljali kambodžanskim drumom kada nam je na pauzi za doručak vozač saopštio da klima u busu (odjednom) ne radi i da moramo da se prebacimo u drugi. Odbijamo da se gužvamo sa nekom drugom ekipom i kažemo da ćemo se voziti i bez klime. Sudeći po količini paketa i njegovoj reakciji – planirao je švercersku dostavu, ali smo mu mi poremetili planove. Zbog toga nam se pakleno svetio naredna četiri sata. Bukvalno. Klima je naprasno proradila neposredno pred Phnom Penh, gde je trebalo da presedamo.

U novom busu dočekale su nas šarene zavesice, flašica vode za svakog putnika, veliki tv i na njemu spotovi lokalnih muzičara od pre deset godina i to sa sve titlom!

Negde na putu do Siam Reapa nastao je ovaj snimak. To što se trese nije pokazatelj moje starosti, već kvaliteta asfalta.

Kuće su uzdignute, da bi se zaštitili od poplava, dvorišta mahom neograđena i nesređena. Na dosta mesta pored puta su improvizovane tezge, gde između ostalog prodaju benzin. U staklenim flašama i na +30C. Milina. Odbila sam da poverujem da je to zaista benzin sve dok nisam videla da toče u rezervoar. Uzgred, cena litra je nešto više od dolar.

Kada smo konačno uveče stigli u Siam Reap i smestili se pohitali smo u Pub street na večeru. Kambodžanska kuhinja je jedna od najstarijih na svetu, a strancima je najpoznatije jelo amok – meso, pikantni začini, pirinač, kikiriki i jaja u kokosovom mleku posluženi u činiji napravljenoj od listova banane. Vrlo ukusno, kao i sve što sam za tih 10 dana probala u Kambodži.

Inače, dve glavne znamenitosti u Siam Reapu su Pub street (ulica sa načičkanim kafićima, restoranima i tezgama sa suvenirima) i Night market (nije noćna pijaca, kako joj ime kaže, ali radi do 22 – 23h i na nekoliko lokacija možete da kupite od voća i začina do garderobe i najrazličitijih suvenira, uz neizbežno cenkanje). Nazivi ne zvuče baš kmerski, ali je sasvim logično što je u ovom mestu dosta toga prilagođeno turistima jer mnogo gostiju konači tu prilikom posete Angkoru. Treća “znamenitost” samog Siam Reapa su saloni za masažu, pa tako na svakom koraku dok šetate mogu da vas odvuku na masažu stopala (“ten mints – van dolar”) ili fish massage, što je potpuno uvrnuto iskustvo.

Ogromni, veličanstveni hramovi u Angkoru, Izgubljenom gradu, otkriveni 1860. godine, prostiru se u dužini od 64km i nalaze se na brojnim listama destinacija koje morate da posetite. Na tom mestu se u vreme civilizacije Kmera prostirao najveći grad na svetu i živelo je oko 750.000 ljudi. No, planetarno popularnim za nove generacije načinili su ga Angelina Jolie i Tomb Raider. Sada godišnje ovo mesto poseti tri miliona turista.

cambodia1

Obilazak Angkora traje tri dana i svakome ko dolazi u jugoistočnu Aziju trebalo bi da predstavlja vrhunac putovanja, no rizikujući da mnogi prokomentarišu “pa znao/la sam da si hejter” – priznajem da to nije u prve tri impresije koje nosim sa ovog putovanja.

Ostaci hramova nisu u najboljem redu (na dosta mesta još se vidi garež od spaljivanja priliom raščišćavanja od korova), ne postoji mnogo tačaka koje su obeležene (da ne kažem – nije user-friendly), a lokalni vodič je nemušto govorio engleski (zadnji slog reči se jednostavno NE čuje). Kombinacija svega toga uticala je da ne uspem da stvorim sliku kako je sve ovo izgledalo pre 1.000 godina i šta se na tom području zaista zbivalo. Eto, izvini na mojoj plitkosti, svete!

Bakong, Bantej Srej, Baphon, Bajon i Ta Prom ostali su u senci 12-godišnjeg dečačića kog sam upoznala ispred jednog od hramova. Kao i mnogoborojna deca, nudio je suvenire i čak nam je frulicu prodao nekoliko puta skuplje od cene koju su druga deca predlagala.

Na tečnom engleskom nas je pitao odakle smo, a kada sam mu rekla iz Evrope, smatrajući da je to sasvim dovoljna odrednica, počeo je da nabraja:

“Iz Rusije? Iz Poljske? Bugarske? Rumunije?”

Razrogačila sam oči i pitala ga odakle on zna za sve te države i zašto nije u školi.

Rekao je da ide popodne i zamolio da mu damo neku od novčanica iz naše zemlje, jer je kolekcionar.

Objasnila sam mu da smo iz Srbije i ostavila mu jednu novčanicu u dinarima i nekoliko u rijalima. Zahvalio se što smo mu pomogli, a ja sam ga zamolila da ga fotografišem.

cambodia2

Bilo je još nekoliko malih veoma dobrih trgovaca, koji možda znaju ukupno 20 reči na engleskom jeziku, ali savršeno znaju trenutak kada koju da upotrebe. Pa još kada uporno nastave da idu za vama – kupićete dva, tri magneta za dolar, sve i da ih posle toga zaturite u torbi.

Više stotina turista okuplja se svakog jutra pre 5am ispred Angkor Wata kako bi fotografisalo izlazak sunca i odraz u vodi najvećeg pojedinačnog religijskog spomenika na svetu. Lep prizor, ali ne i spektakularan, ako mene pitate.

cambodia7

I dok se Japanci, Kinezi, Australijanci, Ameri i razni Evropljani tiskaju da naprave što bolju fotografiju mladi lokalci ih sa menijem na engleskom u ruci pozivaju da dođu da doručkuju u montažni restoran pored.

“Ja sam Lady Gaga, a moj sto je broj pet. Da li ste zapamtili?”, rekla mi je jedna od devojaka koja je verovatno još tinejdžerka.

Svi imaju umetničko ime neke američke zvezde i računaju na to da posetioci Angkor Wata u žurbi nisu stigli da doručkuju.

Ima i onih koji čekaju da drugi svoj doručak završe…
cambodia6

Prizor koji će mi ostati urezan u sećanju. Baš kao i vožnja Tonle Sapom, najvećom slatkovodnom površinom u jugoistočnoj Aziji (2.700 km² u sušnom periodu, a pet puta veća kad voda nadođe). U toj oblast živi oko 1.2 miliona ljudi, od čega oko 700 porodica konstantno živi u kućama na vodi. Selo na vodi ima i školu, policijsku stanicu, dom zdravlja, hram… Čak postoji i besplatna škola engleskog za klince, koji se u slobodno vreme zabavljaju plivajući sa improvizovanim mišićima ili u sklepanim plovilima, pa i u metalnom lavoru.

Bila sam prilično začuđena prizorom oko sebe.

Praktično rade za hranu i eventualno mogu još nešto novca da zarade od turista – postoji nekoliko restorana na vodi, a i staro i mlado je raspoloženo da preuzme ulogu turističkog vodiča i provoza vas na čamčiću kroz rukavce. Tu fotku ste mogli da vidite na mom Instagramu.

Jedna dovitljiva preduzetnica srednjih godina nas je čak presrela na sred otvorenog jezera, svojim čamčićem prišla našem i ponudila da kupimo piće, voće, suvenire, bojanke i drvene bojice… Veslala je vrlo snažno, a za oko su mi na njenoj ruci zapala dva prstena sa skupocenim kamenjem.

cambodia4

Da se tu ne završi niz šokova pobrinuo se vozač našeg trošnog i vrlo nebezbednog brodića, koji se prilikom uparkiravanja zakucao u drugo plovilo. Kako sam sedela tik uz tu ivicu, da sam se pomerila sekund kasnije sada bih o svom uvetu, a možda i delu lobanje pričala u prošlom vremenu. Ako bih za to bila sposobna.

Po silasku sa broda bila sam dovoljno pribrana da fotografišem ovu kuću.
cambodia3

Još sličnih videli smo u Sihanoukvilleu, koji je bio naša naredna odrednica. Naravno, posle još jedne celonoćne vožnje gore opisanim busom. “Rane” od vožnje zacelele su uz fenomenalnu jednosatnu masažu stopala, šetnju plažom prekrivenom najfinijim belim peskom i kupanjem u toplom moru. I to u decembru dok je u Beogradu bio minus.

Da su me padobranom spustili na Otres beach pojma ne bih imala da sam u Kambodži – duž cele plaže su kafići sa ležaljkama i suncobranima gde možete popiti limenku coca-cole ili piva za dolar. Ona je malo udaljenija od naseljenog mesta, merna jedinica – vožnja tuktukom do tamo je tri dolara. Tu nema mnogo žena koje nude masažu, manikir, pedikir ili depilaciju koncem, baš kao ni devojčica koje prodaju sveže voće (nose ga na pletenom poslužavniku na glavi) za 1.5, dva dolara ili pletene narukvice za dolar. Svima su potpuno prekrivene ruke i noge, a najveći heroji su ipak žene u poznim godinama koje ceo dan špartaju plažom sa pokretnim roštiljem i prodaju grilovane lignje i druge plodove mora.
cambodia8

Tajlandska moda “iznajmljivanja” devojaka prelila se i na Kambodžu. Koliko sam videla najvernija klijentela su sredovečni Australijanci. Isti “par” se zadesio dva, tri dana pored nas na plaži i imala sam priliku da vidim koliko se On prema Njoj ponaša kao da je stvar. Džaba onda lepe plaže i čisto more, kada su ljudi siromašni, ne samo materijalno, već i duhom.

Ali… i ovde sam našla svetlo na kraju tunela. I to u restoranu na koji smo slučajno nabasali. Mnogo je dece u domovima i zato što roditelji nemaju dovoljno sredstava da se o njima staraju, a da makar neka od njih izađu na pravi put trudi se osoblje “Sandana“. Nekoliko tinejdžera uči ugostiteljski zanat u ovom restoranu, gde je jedna prostorija pretvorena u prodavnicu rukotvorina roditelja ove dece. Sav novac od prodaje ide u njihovo školovanje za trgovce. Dodamo li tome da su tokom celog decembra imali akciju da se od određenih narudžbina izdvaja po dolar za postradale na Filipinima i da su hrana i usluga veoma dobri, zaokružujemo priču o divnom restoranu.

Poslednjeg dana u Sihanoukvilleu smo NARAVNO naleteli na Srbe i to u kafiću na plaži, koji drže Slovenci. Od Nenada i kompanije saznali smo da je lokalni ženski afrodizijak kuvano jaje neposredno pre nego što će se izleći pile. Nisam to mogla da probam, a svašta sam jela proteklih dana.

“Samo nemoj da im zaviruješ u kuhinju”, glasio je Nenadov savet. Čovek zna, godinama čitavu zimu provede u ovom kraju sveta, a i u Sihanoukvilleu se odomaćio. Toliko da je uveče ceo kvart odjekivao “al zaaaavooooleeeeeh deeeevoooojkuuu iz graaaaaadaaaa…”. Zvuči kao vic koji počinje sa “sede zajedno Srbin i Slovenac u kafani 9.000km daleko od kuće”, ali je zapravo istinita priča.

E tako. Mogla sam mirne duše da idem dalje.

Sledeća stanica – PHNOM PENH. O njemu nekom drugom prilikom, sada sam preterala 🙂

ps Ukoliko vam ova priča nije bila dovoljna, preporučujem odličan dokumentarac o Kambodži.

Advertisements

3 comments on “Kambodža – ono što ne možete da pročitate u vodiču za turiste

  1. Mirjana
    29. December 2015.

    ps Ukoliko vam ova priča nije bila dovoljna, preporučujem odličan dokumentarac o Kambodži…..
    Meni je ova priča bila doboljna i radosna sam što naleteh na nju. Uživala sam i hvala 🙂

    • alex5rovski
      29. December 2015.

      Hvala i neizmerno mi je drago što ste uživali 🙂

  2. Pipi Croatia
    9. October 2016.

    Hvala, dobar putopis. Ali nedostaju mi Phnom Penh informacije budući da želim to vidjeti

Ostavite komentar

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s

Information

This entry was posted on 7. January 2014. by in Entertainment and tagged , .
Aleksandra Petrovski blog

Digitalni mediji, društvene mreže, lični i poslovni razvoj glavne su teme ovog bloga, uz poneku motivišuću priču.

Југославин блог

Учење кроз авантуру

admin

Novinarstvo u doba društvenih mreža

Piskaralo.com

Novinarstvo u doba društvenih mreža

Pozdrav Suncu

Kristali, Feng Šui, Astrologija, Joga, Zen

FTW!

Novinarstvo u doba društvenih mreža

Dragan Varagić Blog

Novinarstvo u doba društvenih mreža

Istok Pavlović

Novinarstvo u doba društvenih mreža

Ivan Ćosić

Novinarstvo u doba društvenih mreža

%d bloggers like this: