alex5rovski

Novinarstvo u doba društvenih mreža

Goran na posao uvek nosi fotoaparat i pancir

gorantomasevicguardian

Kada je The Guardian proglasio Gorana Tomaševića za najboljeg (agencijskog) fotografa 2013. godine prvi put sam zapravo pogledala galeriju njegovih fotografija razmišljajući šta je sve prošao da bi nastali ti zapisi. Boravio je na mestima koja kada pojedini ljudi vide i na televiziji, oni promene kanal.

Narednog dana sam razgovarala sa njim i pitala ga upravo to: šta ga nagoni da ide tamo gde je nevolja?

“Svrha mog odlaska na neko ratno područje je da pokažem fotografijama šta se tu dešava. Ljudi imaju pravo to da znaju. Nemam vremena za emocije, čak ni za strah. Jedino što postoji je nagon za preživljavanje i prepoznavanje ključnih momenata za fotografisanje”, rekao mi je Goran, između ostalog.

Neke od njegovih najupečatljivijih fotografija prošle godine su slike iz Westgate tržnog centra, u kome se u septembru dogodio teroristički napad na Keniju. Sticajem okolnosti njegov stan je 10 minuta vožnje odatle i čim je čuo da se dogodila pucnjava stvorio se na licu mesta.

I to je ogledni primer tvrdnje da novinarstvo nije profesija, već način života. Kada je po sredi priča koja će privuči pažnju nisu bitni ni mesto, ni vreme, ni okolnosti. Tada misliš samo o jednom: kako da saznaš i vidiš (čitaj: zabeležiš) što više da bi priča bila verodostojno preneta. Čist hod po ivici.

Priča koju sam uradila o Goranu Tomaševiću objavljena je na portalu MONDO 3. januara 2014. i prenosim je u celosti.

gorant omasevic

“Molim Vas da me pozovete za dva minuta. Jedan od mojih fotografa iz Sudana me zove. Izgleda da je nešto hitno”, javio nam se Goran iz Najrobija (Kenija).

Goranov kolega je u Južnom Sudanu, gde je sredinom decembra počela oružana borba za vlast predsednika Salve Kira i vođe pobunjenika i bivšeg potpredsednika Rijeka Mačara, u kojoj je do sada poginulo hiljadu, a izbeglo 180 hiljada ljudi.

Kako je izveštavati sa “vrućih” terena Goran Tomašević (45) najbolje zna. Fotoreportersku karijeru započeo je još 1991. godine. Prvo je otišao u Krajinu, pa onda u Brčko. Već 1996. je kao frilenser počeo da radi za novinsku agenciju Rojters tokom demonstracija protiv vlasti Slobodana Miloševića u svom rodnom Beogradu. Tri meseca u kontinuitetu proveo je na Kosovu 1999. godine u jeku NATO agresije, potom je prešao u Bagdad tokom iračkog konflikta, boravio u Jerusalimu za vreme tenzija između Izraelaca i Palestinaca. Avganistan, Irak, Libija, Sirija…

Goran je uvek tamo gde besni rat, a njegove fotografije na naslovnim stranama renomiranih svetskih medija. Kolege kažu da uvek prvi dolazi na zadatak, a poslednji odlazi.

Pre godinu i po dana je neposredno pred put u London samoinicijativno zamenio kartu i umesto na Olimpijske igare otišao je da fotografiše oružani sukob sirijske opozicije i vlasti predsednika Bašara al Asada.

“Svrha mog odlaska na neko ratno područje je da pokažem fotografijama šta se tu dešava. Nemam vremena za emocije, čak ni za strah. Jedino što postoji je nagon za preživljavanje i prepoznavanje ključnih momenata za fotografisanje. Vodim računa da vidim odakle dolazi najveća opasnost, da uradim sve da se zaštitim. Strah i osećanja dolaze posle”, ispričao je za MONDO Goran Tomašević, šef Rojtersovih fotografa u istočnoj Africi.

Tomaševića je britanski list “Gardijan” proglasio za fotografa 2013. godine, zbog njegovih fantastičnih slika kojima je milionima ljudi preneo užase rata u Siriji i terorističkog napada u tržnom centru u Najrobiju.

“Ova godina bila mi je dosta teška. ‘Vestgejt’ je više bio tužan, a u Siriji je više bilo adrenalina. Kada sam krenuo u Siriju ja sam očekivao da ću videti strahote rata, ali u šoping molu… gledao sam kako stradaju deca i civili”, ispričao nam je Goran kada smo ga pozvali da mu čestitamo na priznanju.

Na jednoj od Tomaševićevih fotografija iz “Vestgejta”, u kome je tog kobnog 21. septembra proveo pet, šest sati, je čovek koji je zagrlio svoju ženu, a oboje leže mrtvi u sopstvenoj lokvi krvi. Ne samo da je Goran nebrojano puta prisustvovao jezivim scenama, već je i sam bio u situaciji da pomaže ranjenicima. Upravo je u tržnom centru u Najrobiju pomažući povređenom policajcu mogao da strada od njegovih slučajno ispaljenih metaka.

“Ne bih da pričam o sopstvenim povredama”, bio je decidiran Goran Tomašević.

Gledajući njegove fotografije stvarate sliku čoveka sa čeličnim srcem i kamenom glavom. Neke od fotografija nastale su sasvim blizu opasne zone, jer jedino tako može da se dočara šta borci rade, šta osećaju, pucaju iz oružja, kako reaguju na bombe koje padaju…

“Događaj koji ću pamtiti do kraja života svakako je borba u kasarni sirijskih vojnika i pobunjenika. To je najbliže što sam mogao da vidim dve suprotstavljene strane. Pucali su jedni na druge na razdaljini od 10, 15 metara”, prisetio se Tomašević izveštavanja iz Alepa, gde je bio u bazi Slobodne sirijske vojske.

Ipak, kaže da mu je emotivno najteže palo izveštavanje devedesetih godina.

“Naše uvek najviše boli. Uvek pričam o tome kako su mi konflikt na prostoru bivše Jugoslavije i Kosovo bili najteži za izveštavanje. Kada sam prvi put sam otišao 1991. u Krajnu nisam znao kako to izgleda, manje opreme sam nosio, nisu bila dnevna slanja slika. Ono što je bilo lakše jer sam govorio istim jezikom”.

Tokom godina Tomašević je zarad dobrog obavljanja svog posla i počeo da svakodnevno trenira, jer kaže da “rat ne može da se pokriva ako čovek nije fizički spreman”.

Pravila Goranove firme danas nalažu da svaki izveštač Rojtersa sa ratnog područja treba da na zadatku nosi šlem i pancir.

“Imam nekoliko vrsta pancira u zavisnosti od toga šta treba da radim i gde idem. Na nekim mestima ako nosite pancir dovodite sebe u još veću opasnost, pa onda obučete tanji ispod košulje. U Africi na nekim mestima neko će da vas upuca samo da proba da li pancir radi”, ispričao nam je Tomašević kroz smeh i dodao:

“U Avganistan sam nosio i štitnike za kolena, stalno ručni GPS da znam gde sam ako se izgubim, dosta vode, tablete za prečišćavanje vode, dosta vitamina, kutiju za prvi pomoć… Bilo je to najviše opreme, ali sam se i umesto planirane tri nedelje zadržao tri meseca, jer sam jurio neke slike”.

Prisećajući se kroz šta je sve prolazio Goran nam ipak priznaje da svako ima strah, ali kaže da je on naučio da ga kontroliše.

“Nisam od tih što se preterano uzdaju u iskustva. Iskustvo pomaže, ali mora da se pazi šta se radi, kako se zastaje, kako se pretrčava… Uvek kažem: ako minobacač padne pored mene to je gotovo, a to može da se desi i iskusnom i neiskusnom fotoreporteru i ratnom izveštaču”.

Pitamo ga kako ljudi komentarišu ono čime se bavi.

“Pričaju svašta, da sam lud… Ko zna šta još pričaju kada ne čujem. Ali nisam zavisnik od adrenalina. Čak i mogu bez njega. To se sve izgubi kada radite godinama”.

Goran Tomašević za ovu godinu planira malo drugačiju vrstu adrenalina. Sportski. Trebalo bi da izveštava sa Mundijala u Brazilu. A na našu opasku da ni tamo bezbednosna situacija nije baš sjajna odgovorio je:

“Baš bih voleo da se posvetim fudbalu. Nadam se da neće biti potrebe da fotografišem nešto drugo, ali moja oprema je uvek spremna”.

  • Devojčica iz Kašmira

Goran Tomašević je rekao da nema običaj da u kući na vidnom mestu drži fotografije koje je uradio tokom karijere, jer su upitanju pretežno neprijatni prizori.
“Imam jedino portret devojčice iz Kašmira. To je moja fotografija koja je završila na Rojtersovoj razglednici, a zatim je prijatelj iz Egipta odneo kod umetnika da ovaj uradi sliku”.

  • Hoće na Mars

U svojoj kolekciji fotografija Goran nema mnogo javnih ličnosti. Kazao nam je da ima želju da fotografiše popularne američke izvođače, a njemu lično najveći izazov bi predstavljalo…
“Ako dođu marsovci, njih bih voleo da slikam ili da odem na Mars”, našalio se Tomašević.

Advertisements

Ostavite komentar

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s

Information

This entry was posted on 4. January 2014. by in My Work, Persons and tagged .
Aleksandra Petrovski blog

Digitalni mediji, društvene mreže, lični i poslovni razvoj glavne su teme ovog bloga, uz poneku motivišuću priču.

Југославин блог

Учење кроз авантуру

admin

Novinarstvo u doba društvenih mreža

Piskaralo.com

Novinarstvo u doba društvenih mreža

Pozdrav Suncu

Kristali, Feng Šui, Astrologija, Joga, Zen

FTW!

Novinarstvo u doba društvenih mreža

Dragan Varagić Blog

Novinarstvo u doba društvenih mreža

Istok Pavlović

Novinarstvo u doba društvenih mreža

Ivan Ćosić

Novinarstvo u doba društvenih mreža

%d bloggers like this: